Бањари у Русији су сејали морков у зимским условима, рачунајући на стабилно хлађење да би заштитили семе. Међутим, време се променило, што је довело до дневних температура изнад нуле и кише која је одмрзла вртне кревете. Извор наводи да краткотрајна топлина не мора нужно значити да су семенке прерано процветале, а рано јесенске садинице могу преживети први мраз ако су прекривене снегом.[1]
Ако су биљке већ процветале, могу се борити касније у сезони. Биљке које преживљавају зиму као сађенице често расту у цветне стабљике до лета, што резултује грубим корењем, а не јестивим морковима. Стога, ослањање на овај специфичан слој као једини извор приноса је ризично. Зимска сејачка сезона обично се одвија на замрзнутом земљишту са припремљеним резервама земљишта и заштитним филмом док се стабилни мразови не врате.[1]
Бањари посматрају температуру земљишта и чекају на изданке пре него што одлуче да ли ће пореметити кревет. Ако се не појаве изданци, заплет је обично остављен непромењен. Извор спомиње да су губици вероватноћи већи у годинама са мало снега или променљивим условима где се снег топи и поново замрзава више пута.[1]