Прва ствар која упада у око код квевра је његов облик: велика грчка посуда, често описана као јајастог облика, дизајнирана за вино. Друга је њено постављање. У традиционалном грузијском методу, посуда припада унутар радног подрума и мреже људи који знају како да је направе, чисте и користе.
Унеско наглашава да се знање преноси кроз породице, комшије и заједничку жетву. Његово препознавање се односи на живу праксу, а не само на атрактивну контејнерску форму. Та разлика је добра почетна тачка када се на флашу ставља фотографија глине или широка тврдња о древном винарству.
Грузијска национална агенција за вино додаје регионалне детаље. Његово објашњење на грузијском језику описује разлике између какетског и имеретског приступа, укључујући и колико грожђа прати сок. Агенција такође објашњава да сорта грожђа и услови утиче на време које вино проводи са тим материјалом. Једно име пловила стога не обећава један униформни укус.
У продавници, поставите три питања: које грожђе, који регион и шта је произвођач заправо урадио? Затим са радозналошћу прокушајте текстуру, као и арому. Наша препорука је да прво самостално сипате малу чашу, а онда уз једноставан оброк, бележећи шта се мења. Избјегавати одлучување како вино мора да има укус само на основу његове боје или посуде.
За домаће мајсторе, цењење традиције не мора да значи одмах куповину велике глинене посуде. Почети учећи контролисану ферментацију, чистоћу и чување звучних записа из комплетне техничке референце. Прочитајте грузијску верзију за контекст и посетите оригинални извор кад год се чини да кратак енглески опис чини да процес звучи без напора. Занат је богатији када његова сложеност остаје видљива.